Code: Select all
PODIZANJE SISTEMA
Sada kada imate instaliran Slackware na vašem računaru, treba da naučite šta tačno kontroliše proces podizanja sistema na vašoj mašini i kako da popravite nešto ako se slučajno pokvari. Ako dovoljno dugo koristite Linux, pre ili kasnije ćete napraviti grešku koja će nekako pokvariti vaš bootloader. Na sreću, ne morate reinstalirati ceo sistem da bi ga popravili. Za razliku od mnogih drugih sistema koji sakrivaju detalje "ispod haube" i o tome kako rade, Linuks (a naročito Slackware) omogućava vam potpunu kontrolu procesa podizanja sistema. Jednostavno, editovanjem jednog il dva konfiguraciona fajla i ponovnim pokretanjem instalacije bootloader-a, možete brzo i jednostavno izmeniti (ili pokvariti) vaš sistem. Slackware omogućava jednostavno instaliranje više operativnih sistema, kao što su druge Linuks distribucije ili Microsoft Windows.
MKINITRD
Pre nego što nastavimo dalje, napavimo kratka diskusija o Linuks kernelu je nezaobilazna. Slackware Linuks sadrži najmanje dva a nekada i više različitih kernela. Iako su su svi kompajlirani iz istog izvornog koda, iako su svi "isti", nisu identični. U zavisnosti od arhitekture hardvera i verzije Slackware-a, instalacioni program može učitati u sistem više kernela. Postoje kerneli za sisteme sa jednim procesorom i kerneli za sisteme sa više procesora (na 32-bitnom Slackware-u). Ranije, bilo je dosta kernela za instalaciju na mnogo različitih vrsta hard diskova. Ono što je najvažnije za našu diskusiju, postoje "huge" kerneli i "generic" kerneli.
Ako pogledate u vaš /boot direktorijum, videćete različite kernele koji su instalirani na vaš sistem.
--------------------------
darkstar:~# ls -1 /boot/vmlinuz*
/boot/vmlinuz-huge-2.6.29.4
/boot/vmlinuz-generic-2.6.29.4
--------------------------
Ovde možete videti da imam instalirana dva kernela, vmlinuz-huge-2.6.29.4 i vmlinuz-generic-2.6.29.4. Svako Slackware izdanje uključuje različite verzije kernela i nekada čak drugačija imena, tako da, nemojte paničiti ako vidite nešto što se razlikuje od onoga kod mene, što je gore izlistano.
Huge kerneli su tačno ono što mislite, oni su ogromni. Međutim, to NE znači da imaju sve moguće drajvere i slične stvari kompajlirane u njih. Umesto toga, ovi kerneli su napravljeni da se podignu (i pokrenu) na svakom iole pristojnom računaru na kojem je Slackware podržan (istina, postoji nekoliko njih koji neće da se podignu/pokrenu). Sasvim sigurno sadrže podršku za hardver koji nemate i koji (verovatno nikada) nećete ni imati na vašem računaru, ali to ne treba da vas brine. Ovi kerneli su uključeni iz nekoliko razloga, a verovatno najveći je taj što su potrebni Slackware instalacionom programu - to su kerneli koje pokreće Slackware instaler. Ako izaberete da Slackware instalacioni program podesi bootloader umesto vas, on bira da koristi ove kernele zbog veoma širokog spektra hardvera koji oni podržavaju. Nasuprot njima, generički kernel podržava jako malo hardvera bez korišćenja eksternih modula. Ako želite da koristite jedan od generičkih kernela, moraćete da koristite "initrd" koji se kreira pomoću "mkinitrd" alata.
Zašto bi ste želeli da koristite generički kernel? Trenutno Slackware razvojni tim preporučuje korišćenje generičkog kernela iz nekoliko različitih razloga. Možda najveći je veličina. Huge kerneli su skoro dva puta veći od generičkih kernela pre nego što se dekompresuju i učitaju u memoriju. Ako posedujete stariju mašinu ili neku sa malom količinom RAM memorije, značiće vam razlika u veličini. Druge razloge je teško izmeriti. Konflikti između drajvera koji su uključeni u Huge kernel se pojavljuju s vremena na vreme i generalno govoreći, Huge kerneli možda neće raditi toliko dobro kao generički. Isto tako, korišćenjem generičkog kernela, posebni argumenti odvojeno mogu biti prosleđeni do drajvera, radije nego da te opcije pokušavamo da prosledimo preko komandne linije kernela. Neki od alata koji su deo Slackware-a rade bolje ako kernel koristi neke drajvere kao module, nego da ih statički ubacuju u kernel. Ako imate problem da razumete ovo, nemojte paničiti. Samo mislite na to u smislu: Huge kernel=dobar, generički kernel=bolji.
Nažalost, korišćenje Generic kernela nije tako jednostavno kao korišćenje Huge kernela. Da bi generički kernel mogao da se pokrene na vašem sistemu moraćete da uključite nekoliko osnovnih modula u "initrd". Moduli su delovi kompajliranog kernela koji mogu biti uključeni ili izbačeni iz kernela koji se koristi (idealno koristeći "modprobe"). To čini sistem fleksibilnijim po cenu toga što je malo kompleksniji. Možda će vam biti lakše da mislite o modulima kao drajverima, bar u ovoj sekciji. Moraćete da dodate modul za fajl sistem koji odaberete da se koristi za vašu root particiju tokom instalacije, i ako se vaša particija nalazi na SCSI disku ili RAID kontroleru, isto tako ćete morati da dodate i te module.
Na kraju, ako koristite sofverski RAID, enkripciju diska ili LVM, moraćete da kreirate "initrd" bez obzira na to da li koristite generički kernel ili ne.
Initrd je kompresovana "cpio" arhiva, tako da kreiranje nije baš tako jednostavno. Srećom po vas, Slackware poseduje alat koji omogućava da ovo uradite veoma jednostavno: "mkinitrd". Kompletna diskusija o njemu je malo iznad mogućnosti ove knjige ali pokazaćemo vam ono najvažnije. Za kompletniji odgovor, pogledajte man stranicu il pokrenite mkinitrd sa -help argumentom.
-----------------------
darkstar:~# mkinitrd --help
mkinitrd creates an initial ramdisk (actually an initramfs cpio+gzip
archive) used to load kernel modules that are needed to mount the
root filesystem, or other modules that might be needed before the
root filesystem is available. Other binaries may be added to the
initrd, and the script is easy to modify. Be creative. :-)
.... many more lines deleted ....
-----------------------
Kada koristite "mkinitrd" treba da znate nekoliko informacija: vašu root particiju, root fajl sistem, hard disk kontrolere koje koristite i da li ili ne koristite LVM, softverski RAID ili enkripciju diska. Ukoliko koristite neku vrstu SCSI kontrolera (i imate root particiju koja se nalazi na SCSI kontroleru), trebalo bi da znate samo root fajl sistem i vrstu particije. Predpostavljajući da ste pokrenuli Slackware sistem sa Huge kernelom, lako možete naći ovu informaciju "mount" komandom ili pregledom sadržaja /proc/mounts.
------------------------
darkstar:~# mount
/dev/sda1 on / type ext4 (rw,barrier=1,data=ordered)
proc on /proc type proc (rw)
sysfs on /sys type sysfs (rw)
usbfs on /proc/bus/usb type usbfs (rw)
/dev/sda2 on /home type jfs (rw)
tmpfs on /dev/shm type tmpfs (rw)
------------------------
U navedenom primeru možete videti da je root particija locirana na /dev/sda1 a da je vrsta particije ext4. Ako želimo da kreiramo initrd za ovaj sistem, prosto treba ovu informaciju da prosledimo u mkinitrd.
------------------------
darkstar:~# mkinitrd -f ext4 -r /dev/sda1
------------------------
U većini slučajeva, mkinitrd je dovoljno pametan da sam otkrije ove informacije ali nikada nije na odmet da to uradite sami. Sada, kada smo napravili initrd, moramo da kažemo LILO-u gde da ga pronađe. O tome će biti više reči u sledećem poglavlju.
Gledajući sve ove različite opcije za mkinitrd ili još gore, pamteći ih, može biti prilično nezgodno posebno ako često isprobavate različite kernele. Ovo je postalo dosadno čak i Slackware razvojnom timu pa smo napravili jednostavan konfiguracioni fajl "mkinitrd.conf". Primer ovog fajla, koji može biti izmenjen prema vašem sistemu, možete pronaći na lokaciji /etc/mkinitrd.conf.sample. Evo mog:
-------------------------
darkstar:~# >/prompt>cat /etc/mkinitrd.conf.sample
# See "man mkinitrd.conf" for details on the syntax of this file
#
SOURCE_TREE="/boot/initrd-tree"
CLEAR_TREE="0"
OUTPUT_IMAGE="/boot/initrd.gz"
KERNEL_VERSION="$(uname -r)"
#KEYMAP="us"
MODULE_LIST="ext3:ext4:jfs"
#LUKSDEV="/dev/hda1"
ROOTDEV="/dev/sda1
ROOTFS="ext4"
#RESUMEDEV="/dev/hda2"
#RAID="0"
LVM="1"
#WAIT="1"
--------------------------
Za kompletan opis svake od ovih linija, pogledajte man stranicu za mkinitrd.conf. Kopirajte primerak u /etc/mkinitrd.conf i izmenite ga po želji. Kada ga podesite treba da startujete "mkinitrd" sa -F argumentom. Pravi initrd fajl će napravljen i instaliran za vas da ne morate da pamtite sve one argumente.
Ako niste sigurni koje opcije da precizirate u konfiguracionom fajlu ili u komandnoj liniji, postoji još jedna opcija. Slackware sadrži jedan mali i zgodan alat koji vam može reći koje opcije su potrebne za kernel koji trenutno koristite.
"/usr/share/mkinitrd/mkinitrd_command_generator.sh". Kada pokrenete ovu skriptu, ona će napraviti komandnu liniju za mkinitrd koja bi trebalo da radi na vašem računaru, a možda ipak želite da sve proverite još jednom za svaki slučaj.
--------------------------
darkstar:~# /usr/share/mkinitrd/mkinitrd_command_generator.sh
mkinitrd -c -k 2.6.33.4 -f ext3 -r /dev/sda3 -m \
usbhid:ehci-hcd:uhci-hcd:ext3 -o /boot/initrd.gz
--------------------------
LILO
LILO je Linuks bootloader i trenutno je podrazumevani na Slackware sistemu. Ako ste ranije koristili neke druge Linuks distribucije, možda ste više upoznati sa GRUB-om i ako preferirate njega možete ga lako naći u /extra direktorijumu na Slackware CD-u. Obzirom na to da je LILO podrazumevani bootloader, fokusiraćemo se samo na njega.
Konfiguracija LILO-a može biti malo nezgodna za nove korisnike, ali Slackware dolazi sa specijalnim alatom koji se naziva "liloconfig". Normalno, "liloconfig" se prvi put startuje od strane programa za instalaciju sistema ali možete ga pokrenuti bilo kada iz terminala.
liloconfig ima dva načina rada: "simple" i "expert". "Simple" način pokušava automatski da podesi LILO za vas. Ako je Slackware jedini operativni sistem koji je instaliran na vašem računaru, "simple" način će skoro uvek uraditi pravu stvar, jednostavno i brzo. Takođe je jako dobar u detektovanju Windows instalacija i njihovom dodavanju u fajl /etc/lilo.conf, tako da možete birati koji operativni sistem ćete pokrenuti pri paljenju računara.
Da bimogli da koristite "expert" način, morate znati Slackware-ovu root particiju. Takođe možete podešavati i druge Linuks operativne sisteme ako znate njihove root particije, ali sve to možda neće raditi onako kako ste očekivali. "liloconfig" će pokušati da pokrene svaki Linuks operativni sistem sa Slackware kernelom a to možda nije ono što želite. Na sreću, pokretanje Windows particija u "expert" načinu rada je trivijalno. Jedan mali trik kada koristite "expert" način: trebali bi uvek da instalirate LILO na MAster Boot Record (MBR). U nekim slučajevima je preporučeno da instalirate bootloader na root particiju i da tu particiju označite da služi za pokretanje (bootable). Danas, LILO je prilično sazreo i potpuno je bezbedno da ga instalirate na MBR. Uostalom, imaćete manje problema ako tako uradite.
liloconfig je sjajan način da brzo podesite vaš bootloader, ali akobaš želite da znate šta se dešava, treba da pogledate u LILO konfiguracioni fajl: lilo.conf koji se nalazi u direktorijumu /etc. /etc/lilo.conf je podeljen u nekoliko sekcija. Na vrhu, naćićete globalnu sekciju gde podešavate stvari kao što su: gde instalirati LILO (generalno na MBR), da li da prikazuje neke posebne slike pri podizanju i vreme nakon kojeg će LILO podignuti podrazumevani operativni sistem. Evo kako izgleda globalna sekcija mog lilo.conf fajla.
----------------------
# LILO configuration file
boot = /dev/sda
bitmap = /boot/slack.bmp
bmp-colors = 255,0,255,0,255,0
bmp-table = 60,6,1,16
bmp-timer = 65,27,0,255
append=" vt.default_utf8=0"
prompt
timeout = 50
# VESA framebuffer console @ 1024x768x256
vga = 773
.... many more lines ommitted ....
------------------------
Za kompletan listing svih mogućih LILO opcija, trebalo bi da konsultujete man stranicu za lilo.conf. Mi će mo u ovom dokumentu dotaći samo neke uobičajene opcije.
Prva stvar koja bi trebala da vam privuče pažnju je "boot" linija. Ona određuje gde je bootloader instaliran. Da bi je instalirali na Master Boot Record (MBR) vašeg hard diska, jednostavno izlistajte oznake vaših hard diskova u ovoj liniji. U mom slučaju, koristim SATA hard disk koji se prikazuje kao SCSI uređaj /dev/sda. Da bih ga instalirao na boot blok particije, moram izlistati oznaku particije. Na primer, ako instalirate na prvu particiju jedinog SATA hard diska na vašem računaru, veovatno ćete koristiti /dev/sda1.
"Prompt" opcija govori LILO-u da vas pita koji će operativni sistem da pokrene. Operativni sistemi su svi izlistani u njihovoj sekciji nešto niže u fajlu. Ubrzo ćemo stići i do njih. Timeout opcija govori LILO-u koliko dugo da čeka (u desetinama sekundi) pre nego što učita podrazumevani operativni sistem. U mom slučaju, to je 5 sekundi. Na nekim sistemima je potrebno mnogo više vremena da prikažu ekran za podizanje sistema pa će te možda morati da povećate timeout vreme nego što sam ja podesio. Zbog toga "simple" LILO konfiguracija koristi dosta vremena za timeout (negde oko 2 minuta). Linija za dodavanje je u mom slučaju podešena od strane "liloconfig"-a. Možda ćete (i trebali bi) da vidite nešto slično kada vidite svoj lilo.conf fajl. Neću ulaziti u detalje ili zašto je ta linija potrebna, tako da ćete jednostavno morati da mi verujete kada vam kažem da će stvari raditi bolje ako je prisutna.
Sada, kada smo videli globalnu sekciju, hajde da bacimo pogled na sekciju operativnih sistema. Svaki linuks perativni sistem počinje sa "image" linijom. Microsoft WIndows operativni sistemi se označavaju sa "other" linijom. Da pogledamo primer lilo.conf fajla koji podiže Slackware i Microsoft Windows.
--------------------------
# LILO configuration file
... global section ommitted ....
# Linux bootable partition config begins
image = /boot/vmlinuz-generic-2.6.29.4
root = /dev/sda1
initrd = /boot/initrd.gz
label = Slackware64
read-only
# Linux bootable partition config ends
# Windows bootable partition config begins
other = /dev/sda3
label = Windows
table = /dev/sda
# Windows bootable partition config ends
----------------------------
Za Linuks operativne sisteme kao što je Slackware, "image" linija određuje koji kernel će da se podigne. U ovom slučaju, podižemo /boot/vmlinuz-generic-2.6.29.4. Ostali delovi praktično sami sebe objašnjavaju. Oni govore LILO-u gde da pronađe root fajl sistem, koji initrd (ako postoji) da koristi, i da inicijalno montira root fajl sistem u modu read-only. Ta initrd linija je veoma bitna za svakoga ko koristi generički kernel, koristi LVM ili softverski RAID. Govori LILO-u (i kernelu) gde da pronađe initrd koji ste kreirali koristeći "mkinitrd".
Kada ste završili podešavanje /etc/lilo.conf za vašu mašinu, jednostavno pokrenite "lilo" komandu da bi ga instalirali. Suprotno od GRUB-a i drugih bootloader-a, LILO zahteva da ponovo pokrenete "lilo" komandu svaki put kada napravite promenu u njegovom konfiguracionom fajlu ili novi (izmenjeni) bootloader neće biti instaliran a izmene se neće videti.
-----------------------------
darkstar:~# lilo
Warning: LBA32 addressing assumed
Added Slackware *
Added Backup
6 warnings were issued.
-----------------------------
Nemojte se uplašiti kada vidite mnogo upozorenja kada pokrećete "lilo" komandu. Sve dok ne vidite fatalnu grešku, sve je u redu. U principu, LBA32 adresno upozorenje je uobičajeno.
POKRETANJE VIŠE SISTEMA (DUAL BOOT)
Bootloader (kao LILO) je jako fleksibilna stvar, obzirom na to da postoji samo da bi odredio koji hard disk, particija, ili čak specifični kernel na particiji da podigne. Inherentno sugeriše izbor pri podizanju, pa je ideja o posedovanju dva ili više sistema deluje prilično prirodno LILO ili GRUB korisnima.
Ljudi koriste "dual boot" iz više razloga; neki ljudi žele stabilnu Slackware instalaciju na jednoj particiji ili disku a sandbox za razvoj na drugom, neki ljudi žele da imaju Slackware na jednoj a neku drugu Linuks ili BSD distribuciju na drugoj, a opet, drugi ljudi mogu imati Slackware na jednoj a neki vlasnički operativni sistem (za rad ili za aplikacije kojappende Linuks ne može da ponudi) na drugoj particiji ili disku.
Dual booting ne treba olako shvatiti jer to obično znači da imate dva različita operativna sistema koji pokušavaju da rukuju bootloader-om. Ako imate dual boot, mogućnost da jedan operativni sistem pokuša da prepiše ili apdejtuje podatke u bootloader-u bez vaše direktne intervencije je velika; ako se to dogodi, moraćete da modifikujete GRUB ili LILO manuelno, tako da možete da uđete u svaki sistem.
Postoji dva načina za dual (multi) boot; možete staviti svaki operativni sistem na odvojeni hard disk (obično na desktopu, sa njihovim luksuzom da imaju više od jednog mesta za disk) ili svaki operativni sistem na svojoj particiji (obično na laptopovima gde je prisutan samo jedan hard disk).
DUAL BOOT SA PARTICIJAMA
Da bi ste napravili dual boot gde će svaki operativni sistem imati svoju particiju, morate prvo napraviti particije. Ovose najlakše radi tako što se instalira prvi operativni sistem, u tom slučaju je to jednostavno planiranje podešavanje hard diska prema vašim potrebama. Pogledajte sekciju koja se zove "Particionisanje" za informacije o korišćenju alata "cfdisk" i "fdisk".
----------------------
Ako u dual boot-u koristite dve Linuks distribucije, nije preporučljivo da pokušavate da koristite isti /home direktorijum za oba sistema. Iako je to tehnički izvodljivo, povećaće šansu da sva vaša lična podešavanja budu oštećena od strane drugog okruženja ili verzije.
Ipak, bezbedno je koristiti zajedničku swap particiju.
----------------------
Trebalo bi da particionišete hard disk bar na tri dela:
- Jedna particija za Slackware
- Jedna particija za drugi operativni sistem
- Jedna particija za swap
Prvo instalirajte Slackware Linuks na prvu particiju hard diska kao što je opisano u poglavlju 2, Instalacija.
Nakon što je Slackware instaliran, podignut, i nakon što ste videli da sve radi onako kako ste očekivali, restartujte i pokrenite instaler sistema za drugi operaivni sistem. Ovaj operativni sistem će verovatno ponuditi da zauzme ceo disk; očigledno to ne želite, pa ga stavite samo na drugu particiju. Dalje, taj drugi operativni sistem će pokušati da instalira boot loader na početak hard diska, prepisujući preko LILO-a.
Imate nekoliko opcija u vezi boot loader-a:
Moguće akcije:
- Ako je drugi operativni sistem Linuks, nemojte mu dozvoliti da instalira boot menadžer.
Ako pravite dual boot sa drugom Linuks distribucijom, instaler te distribucije obično pita da li želite da instalirate boot loader. Svakako ste slobodni da to odbijete i manuelno podesite i Slackware i drugi operativni sistem u LILO-u.
U zavisnosti od distribucije, možete menjati LILO češće nego što bi to radili akosamo koristite Slackware; neke distribucije su poznate po čestim ažuriranjima kernela, što znači da ćete morati da izmenite LILO da bi ta ažuriranja i konfiguracije bili prihvaćeni nakon takvog apdejta. Ali ako niste želeli da često menjate konfiguracione fajlove, verovatno ne bi ste izabrali Slackware.
- Ako je drugi operativni sistem Linuks, dozvolite mu da prepiše LILO sa GRUB-om.
Ako koristite dual boot sa drugom Linuks distribucijom, možete jednostavno koristiti GRUB umesto LILO-a, ili instalirati Slackware kasnije i koristiti LILO za oba. I LILO i GRUB imaju veoma dobre mogućnosti za auto-detekciju, pa koji god da instalirate, poslednji bi trebao da vidi drugu distribuciju i da napravi unos za nju.
Druge distribucije često nude auto-update za GRUB menije, pa uvek postoji šansa da tokom tog apdejta nešto krene loše pa na kraju vidite da ne možete da podignete Slackware. Ako se to dogodi, nemojte paničiti; podignite sistem sa druge Linuks particije i manuelno podesite GRUB tako da ima pravilno podešenu particiju, kernel i initrd (ako postoji) za Slackware u njegovom meniju.
- Dozvolite drugom opertivnom sistemu da prepiše LILO a kasnije se vratite da reinstalirate i rekonfigurišete LILO.
Ovo nije loš izbor, naročito kada je WIndows drugi operativni sistem, ali mogući problemi nastaju kada se Windows apdejtuje, može se desiti da prepiše MBR (master boot record) opet, pa ćete opet morati manuelno da reinstalirate LILO.
Da ponovo podignete LILO nakon što ga drugi operativni sistem obriše, možete podići sistem sa Slackware CD-om i ući u setup fazu. Uradite <emphasis>not</emphasis> reparticioniranje vašeg hard diska ili reinstalirjte Slackware; preskočite odmah na Konfiguraciju.
Čak i kada koristite "simple" način za instalaciju, LILO bi trebalo da prepozna oba operativna sistema i da automatski podesi meni umesto vas. Ako to ne uspe, manuelno podesite unose.
DUAL BOOT SA HARD DISKA
Dual boot između različitih fizičkih hard diskova je obično lakši nego sa particijama obzirom na to da računarov BIOS ili EFI skoro uvek ima meni za odabir drajvova za podizanje što vam omogućava da prekinete proces podizanja odmah nakon POST-a i da odaberete koji disk će imati prioritet.
Taster za pokretanje opcije za odabir boot prioriteta je različit za svaku marku matične ploče; pogledajte uputstvo za matičnu ploču ili pogledajte početni ekran da to otkrijete. Tipični tasteri za to su F1, F12 i DEL. Za Apple računare, to je uvek Option (Alt) taster.
Ako pristupate prioritetima za pokretanje preko BIOS-a ili EFI-ja, onda je svaki boot loader na svakom hard disku svestan sopstvenog diska i nikada neće dolaziti u konflikt sa onim drugim. Ovo je suprotno od onoga za šta su boot loaderi napravljeni da rade ali može biti koristno ako imate posla sa vlasničkim operativnim sistemima koji insistiraju da budu jedini operativni sistem, na štetu samih korisnika.
Ako nemate luksuz da imate više internih hard diskova i nije vam komforno da imate još jednu particiju i operativni se istem na vašem računaru, možda bi mogli da razmotrite korišćenje USB diska ili čak virtuelne mašine za pristup drugom operativnom sistemu. Svaka od ovih opcija je van domašaja ove knjige, ali ti izbori su uobičajeni i za vs mogu predstavljati pravi izbor, u zavisnosti od vaših potreba.
NAVIGACIJA
Prethodno poglavlje: Instalacija
Sledeće poglavlje: Osnovne Shell komande
IZVORI
- Originalni izvor: http://www.slackbook.org/beta
- Original napisali: Alan Hiks, Kris Lumens, Dejvid Kentrel, Logan Džonson (Alan Hicks, Chris Lumens, David Cantrell, Logan Johnson)Molim vas da dobro obratite pažnju i pregledate ceo tekst jer je prilično težak za prevođenje zbog toga što ima jako puno tehničkih izraza i reči koje je prilično teško bukvalno prevesti na srpski jezik.
Kao i do sada, javite ako treba nešto da se ispravi. Ja ću uzeti da prevodim sledeće poglavlje, Osnovne Shell komande.
Živeli.
brv
